Den Stujart je kao Dok Mekoj, glavni junak romana „Bekstvo“ Džima Tompsona i istoimenog Pekinpovog filma, pobegao u Meksiko. Namera mu je bila da zametne trag, da se sakrije od aveti koje ga proganjaju. Tokom fenomenalnog i nezaboravnog nastupa u četvrtak uveče u Gun Clubu budio je sećanja na Travenovog Dobsa i Džefrija Firmina, pijanog konzula iz Lourijevog romana „Pod vulkanom“.

Otkud ovoliko literarnih asocijacija na početku beleške o jednom rok koncertu?  Odgovor je jednostavan. Literartura, određena vrsta filma i rok pesama veoma je važna u rokerskom delovanju Dena Stjuarta. Tokom čitave karijere Stjuart je radio istu stvar. Pokušavao je i uspevao da uspomene na knjige, filmove i rok pesme koje pročitao, video i čuo prepiše mastilom pronađenim nekoj prašnjavoj starinarnici u kojoj se čuvaju memorabilije prošlih vremena.

Stjuartov nastup u Gun Clubu nije bio samo dirljiv susret sa starim pesma koje je svirao sa grupom Green On Red i novim koje liče na njih. Bila je to istovremeno i prilika da se još jednom, „iza lica“, zavrte stari iskrzani filmovi i prašnjave gramofonske ploče, da se još jednom prelistaju požutele knjige i pregledaju izbledele fotografije. Nije se to radilo iz nostalgičnih razloga. Znamo šta Stjuart misli o „dobrim starim danima“. Sećamo se njegove pesme „Sorry Naomi“.  Bio je to čin afirmacije jednog doživljaja svete koji je umesto na realnim činjenicama izgrađen na elementima preuzetim iz određene vrste literature, filma i muzike.

 

Žikica Simić

 

Categories: Kolumna