Rok muzika juri šestožičanim, gitarskim autoputem. S jedne strane je mrak u dušama gradskih nevoljnika, a sa druge daleki horizonti obasjani zalazećim suncem. I Anton, sa svojim debitantskim solo albumom „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“, je na tom drumu. Prati ga pouzdana ekipa: Robert Telčer – gitara, Dušan Ševarlić-Ševa – bas i Darko Kurjak – bubanj. Oni su Anton + Hevi Hipi Bejbi. Demonstriraju pravovernost, erudiciju i veštinu.

Antonova muzika je čist rok. Tvrd, prepečen, vibrantan. Elegantna kao uglačana gvozdena šina po kojoj juri tajanstveni voz iz Elvisove pesme. Nema suvišnih stvari. Električna struja, metalne žice i reči „dletom od krvi isklesane“. Čelični sjaj i nervozni ritam.

Deset ponuđenih pesama su stranice iščupane iz dnevnika nekog velegradskog nevoljnika. Vetar ih nosi ulicama. Na njima su zapisane teške priče. Reči palacaju kao ranjeni nerv. „Opet sam pao, opet sam se razbio/Pomozi mi da ustanem“, kaže se. Takođe i „Verovati je lako, ne verovati je lako/Sumnja je muka teška“. Autor je čovek čije su „vene na suncu“, suočen sa „udarcima i blatom“, zagledan u ožiljke koji čuvaju uspomene. On zna da se „svet ne okreće onako kako ti želiš“.

Gitare sevaju kao svetlosni signali u mrkloj noći, jednostavne rime naglašavaju rokersku propulzivnost i jezgrovitost bluza, diskretni zvuci usne harmonike (Pera Džo, Miki Almaši) svedoče o ukorenjenosti i povezanosti sa tradicijom. Ritam je u skladu sa batom koraka odmetnika koji juri po gradskim pločnicima… Kao da je Link Rej danima čitao priče o „usamljenim ljudima u praznim sobama“, pa se onda dohvatio gitare i krenuo da piči rok.

Rok je muzika koju svira grupa društvenih odmetnike u mračnoj sobi neke tamne noći. Studio Šamarčina u Vrbasu je bio ta soba, Anton i ekipa su ti ljudi. Muzika koju sviraju je taj rok. On je žanrovski raznovrstan. Od opasnih, brzih, eksplozivnih numera („Junk“, „Biće ono što jeste“), preko bluza („Verovati je lako“) do kul pesme u maniru Džej Džej Kejla „Brate“. Anton se predstavio kao autentični gitarski heroj koji svoju „sekiru“ koristi na razne načine. Kao sredstvo kojim demonstrira sviračku veštinu ali i kao instrument koji najadekvatnije „prevodi“ zlehude odmetničke sudbine na jezik rok muzike.

Nema ničeg lokalnog na ovoj ploči. Muzika govori univerzalnim jezikom roka. Bez ovdašnjih fora, političkih aluzija, površnih socijalnih komentara i jefting humora. Samo rokenrol, brz i drzak, ličan i neprilagođen.

Anton je legendarni lik. Staro fordovsko novinarsko pravilo kaže da kad legenda postane stvarnost treba pisati o legendi. Ovaj tekst je deo buduće legende koja će svakako pratiti ovu ploču.

Žikica Simić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

WordPress spam blocked by CleanTalk.