Jedinstvena koncertna agencija

Informacije

Ovaj tekst napisan je 05 Sep 2018, i nalazi se u kategoriji Vesti.

Nebojša Antonijević Anton: Materijalistički način života isisava životne sokove iz čoveka

Nebojša Antonijević Anton, gitarist i suosnivač Partibrejkersa, glazbenik koji stoji iz gitarskih rifova koji su obilježili rokerski bund generacija na ovim prostorima, objavio je svoj prvi solo album u karijeri ‘Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi’.

Prilika za naš razgovor ukazala se tijekom održavanja festivala Brijačnica u zagrebačkom Boćarskom domu, na kojem su Partibrejkers bili headlineri prve večeri. S Antonom sam se našao jutro poslije u foajeu Hotelu Laguna gdje je priča počela o o njegovom solo albumu objavljenom netom pred sam kraj prošle godine. Priča o Patibrejkersima iz njegovog kuta gledanja nekako je prirodno bila neizbježna pa smo došli čak i do inicijalnog prvog koncerta s početka zajedničke karijere, kao što je Anton u međuvremenu ispričao svoju sliku viđenja društvenog momenta u kojem se nalaze ovi prostori.

Koliko dugo je nastajala ideja o solo albumu? Je li dugo tinjala, ili se sve dogodilo u kratkom periodu?

Anton: U jako kratkom periodu i to prošle godine. Gitarist Robert Telčer, bubnjar Darko Kurjak i ja činimo postavu Partibrejkersa, a basist Dušan Ševarlić Ševa je došao naknadno. E sad, Telčer ima studio u Vrbasu i mi smo spontano kroz sessione napravili dve pesme. Odlazili smo u studio da se družimo i sviramo, jer nastala je kratak pauza s Partibrejkersima, a mi smo morali nešto da radimo. Ja ne mogu da sedim i ne radim ništa. Nakon te dve pesme sam se koncentrisao, jer sam osetio da tu ima nečeg, i napravili smo ostatak materijala. Bukvalno, samo sam bio svedok kako su pesme nastajale.

Album zvuči neušminkano, kao da ste sve snimali odjednom i da nije bilo previše nasnimavanja.

Anton: Tako je. Sve smo snimalu uživo kao bend. Nije bilo nasnimavanja, osim nešto malo klavijatura kasnije. Znači, snimali smo sobu celo vreme. Hteo sam da dobijem to da taj CD zvuči najvinilnije od svih CD-a koje sam ovde čuo. Zato sam preskočio sve te gluposti koje su ljudi izmislili da zvuk bude što jači i prodorniji. Jedino sam hteo da uhvatimo zvuk sobe i da snimimo bend tačno onako kako je on zvučao u tom trenutku.

Moram priznati da dugo nisam čuo iz usta glazbenika to da žele snimiti sobu tj. zvuk iz prostora. Obično su fokusirani na zvukove instrumenata i razne vrste hommagea kojima se često zamaskirava pravo stanje. Mislim, Neil Young je možda najpoznatije ime koje upravo radi na taj način da se snimaju tejkovi žive svirke.

Anton: Ovo je bio takozvani ‘suvak’. Pretpostavljam da puno ljudi u svetu još uvek radi na taj način.

Album donosi i zanimljiv otklon prema bluesu.

Anton: Ima svega. I taj blues nije baš čisti blues. Možda ti se tako čini na prvo slušanje jer pesme „Verovati je lako“ i „Brate“ nude taj blues koji ustvari nije blues. Ali pored rocka ima tu i soula. To je jednostavno album za dugo slušanje s produženim dejstvom (smijeh).

Iz osobnog kuta, mogu reći da me ugodno iznenadila balada „Malo šta“. Izuzetno emotivna i osobna ljubavna pjesma.

Anton: Celi materijal je iskrenog i osobnog karaktera.

Kažem to jer se osjeti velika razlika između ovog albuma i onog što smo navikli čuti u Partibrejkersima.

Anton: Mislim da bi bilo neukusno da sam radio još jedan Partibrejkers album. Nisam ništa kalkulisao kad smo radili i snimali ove pesme. Nekako sam pustio da stih pronađe rif ili da rif pobudi stih. Kažem, bio sam stvarno samo svedok tome kako se sve lepo slagalo na licu mesta. U biti to je fantastičan pristup. Kad se opustiš onda to samo kulja iz tebe.

Jesi li ikada prije razmišljao o solo albumu?

Anton: Nikad.

Znači ovo je posljedica Canetovog angažmana u bendu Škrtice?

Anton: Tako je i verovatno nikad ne bi ni pomišljao o tome da se nije stvorio taj prazan hod u našem radu.

Najveću buku je tu prošle godine digao onaj tvoj intervju u podlistku Blica, kad je bilo tiskano na naslovnici uz tvoju sliku i izmišljeni citat da su se Partibrejkersi raspali.

Anton: Stvarno smo svedoci da je pogubna ta vrsta kapitalizma koja je došla u ove krajeve. One zapadne zemlje koje ga imaju već dugo se snalaze nekako, jer imaju iskustva, i to nije toliko tamo naglašeno. U Srbiji, a verujem i u svim zemljama na Balkanu to poprima neke čudne oblike. Ljudi su u velikom strahu za sve. Za opstanak. Sve sile koje su negativne, koje su suprotne životu, su na delu i to pojačano. Mislim, one su uvek na delu, ali su sada pojačane. Dugo sam u ovom poslu i znam kako stvari idu, ali taj put kad sam davao taj intervju sam imao susret s nečim što nisam doživeo. Nikad nije bilo tako ekstremno, da napravim intervju s čovekom koji je okej, i to dobar intervju, i onda „pljas“ na naslov nešto što nije niti spomenuto i to potpuno suprotno od svega što sam rekao. Prvo sam bio u šoku, a onda sam shvatio da je takvo ponašanje sada postala legitimna stvar. Da možeš to da uradiš jer niko ne čita, jer ljudi samo vide tako neki vrišteći naslov i idu dalje. I onda su počeli da zvone telefoni, a ja nisam znao o čemu se radi. Dakle, došlo je vreme da sve treba uzimati sa velikom dozom podozrenja i dobro proveriti da se sazna šta je istina. Okej, mogu sve da shvatim, ali stvari su otišle predaleko. Čovek piše o kulturi, a ne o politici, i onda radi takve stvari.

ANTON + HEVI HIPI BEJBI ‘REČENO, UČINJENO ILI NE, OD TOGA SVE ZAVISI!’

U tom svjetlu zanimljiv je i naslov albuma „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“.

Anton: Prvo sve počinje od reči. Je li tako? Imali smo one stare poslovice… U starini, čovek se drži za reč. Bilo je dovoljno rukovanje. Pisani ugovori nisu postojali. Reči su imale težinu. Morao si stajati iza toga šta kažeš. Onaj ko ne bi ispunio to što je rekao, držali su ga za nečasnog čoveka. To je nekad bila bruka i sramota. I danas postoje takvi ljudi, hvala Bogu, naravno. Dakle naslov „Rečeno, učinjeno ili ne, od toga sve zavisi“ znači da treba malo da promislimo šta radimo. Danas svi sve znaju. A ruku na srce, kad pogledamo malo bolje, slika je suprotna. Mislim, dobro je kad je tako nešto šala, pošalica, pa onda možemo da se zezamo sa svakakvim informacijama jer danas svi imaju pristupe gomili informacija, od najtrivijalnijih do teorija zavera, ali ako to koristimo, ako se uozbiljimo, onda vidimo da ne valja, da nešto nije u redu. Kad sretnem nekog ko kaže „ne znam“, onda obratim pažnju. Jer postalo je teško reći „ne znam“ kad nešto stvarno ne znaš. Tu možda postoji i volja da se nešto nauči. Uglavnom ljudi se plaše da to kažu. Moraš da se foliraš da znaš da bi bio upotrebljiv. Da bi našao posao, da bi valjda mogao da preživiš. Ta materijalna strana je danas previše opteretila ljude. Ne znam, uvek je to bilo važno, ali nikad ovako. Vidim na mlađim ljudima koji žele da sviraju. Stalno gledaju gde je posao, pa usklađuju vreme, jer moraju da kupuju vreme da bi se bavili nečim što vole. Mislim, svedoci smo da je istorija takva bila. Ne kažem da nije bilo kupovanja vremena, ali svi ljudi koji su davali život za ono što žele da naprave, da odluče, da kažu nešto, bez obzira da li je u pitanju umetnost, ili bilo koji drugi segment života odvajali su za to veliki deo sebe. Ti moraš da odvojiš veliki deo sebe da bi ostvario to. Najveći su bili gladni, žedni i sahranjeni tko zna gde. Više je takvih velikana, nego među onima koji su živeli lagodnim životom. Tu se čovek jednostavno brusi, zato nije dobro da materijalno previše odvraća pažnju. Dakle, ovo što vidim oko sebe, prosto isisava te životne sokove iz čoveka. Čovek mora da zna kako da se postavlja i svoju pažnju drži veoma sabrano. Naravno stalno postoji nešto što stremi da to naruši, ali treba da postoji volja u smislu: sve što treba da se desi, desiće se, ali ja znam šta moram da učinim.

Pa, više njih zanima uspjeh…

Anton: Uvek je tako bilo. Devedeset naprama deset posto. Tih deset posto ima volju čak i da daju život za to što osećaju ako treba.

Kako je to bilo u Partibrejkersima u danima vaših početaka? Jeste li to osjećali, jeste li znali gdje idete?

Anton: Nije toliko bilo bitno gde idemo, ali nije se postavljalo pitanje niti jednog trenutka da li treba da se uradi nešto ili ne, kad osetimo da to treba da se uradi. Znači mi smo davali sebe do kraja. Zbog toga nas je valjda i Bog pogledao, jer stvarno smo prošli sve i svašta. Zaista. Razne uspone i razne padove. Ali kad se čovek trudi da bude iskren, onda se vrata nekako otvaraju. Muzika, u biti sva umetnost, je jako osetljiva, ne dolazi iz racia, već iz nekih dubljih slojeva ljudskog bića pojavljuje, što na kraju završi na platnu, knjizi, ili u muzici. To nešto mora da te privuče, neko to naziva muza, ali to nije bitno. Muzika je nešto dragoceno. Muzika postoji, ona je tu. Mi samo služimo da je sprovedemo. Bob Dylan je to jednom lepo sročio za pesmu „Heart of Gold“ Neila Younga. Rekao je: „To je moja pesma, samo je nisam čuo. Neil Young ju je ulovio pre mene“.

Kad ste kao Partibrejkersi osjetili da posjedujete rif i riječ, tj. rif i poruku. Već na početku, ili se kristaliziralo kasnije?

Anton: Odmah. Mislim, ne baš kad smo se prvi put sreli. Moje iskustvo je da se to dogodilo na prvoj svirci koju smo imali, a to je bilo u beogradskom Dadovu, jednom malom pozorištu. Fantastično mesto za svirke gde stan oko 150 ljudi. Bili smo predgrupa bendu Fifties. Do tada smo imali probe kod bubnjara u stanu i nismo imali iskustva nastupanja uživo. Mislim, ja sam imao, ali nismo imali kao Brejkersi. Znači, nakon uvoda smo se pogledali i meni je odmah bilo jasno. Sva četvorica smo bili kao jedan, a svako je radio svoj posao. To je bilo to, i nisam se prevario. To su ti trenuci kad ti je sve jasno k’o dan. Ne možeš da se prevariš. Osetiš. Mislim, mogu drugi da te tapšu po ramenu i govore: „To je bilo dobro“, ali to su oni trenuci kad ti sam znaš da je bilo dobro.

I sad vremenski skok. Kako ti je bilo jučer? (razgovor smo vodili jutro nakon nastupa Partibrejkersa na Brijačnici, op. a.)

Anton: Pa solidna trojka.

PARTIBREJKERS U TVORNICI KULTURE (FOTO: BRANKO GALIČIĆ)

Meni je bilo izvrsno. Posebno u odnosu na onaj posljednji nastup u Tvornici kad je sve nekako bilo kao u nekom vakuumu, u nekim trzavicama između vas na pozornici.

Anton: I ne samo to. Ja sam tada nastupao s upalom pluća…

Uf, mnogi u takvom stanju ne bi ni izašli na pozornicu.

Anton: Dobio sam šest inekcija. Dakle nastupio sam nakon što sam primio šestu inekciju. Nastupao sam ja već tako i jednostavno nisam imao dovoljno kiseonika u plućima, a samim tim ni dovoljno kiseonika u mozgu. Celo vreme sam bio u fazonu da nešto nije u redu. Ne slušaju me prsti, ne čujem taj zvuk kako bih trebao. Plus ta neka turbulencija u odnosima. Sve se bilo poklopilo, ali nema veze, takve stvari se događaju. Hoću da kažem da ne postoji prostor dobar za sviranje rocka. U tom smislu gledam i na sinoćnji koncert. Postoje prostori koji su bolji i oni koji su lošiji. Hale ako su jako visoke su katastrofa za svirke. Još je ova i dobra (Boćarski dom), uz to se i napunilo ljudima što je definitivno bilo bolje. Onda postoje i ti bas sabovi… Ja bi to sve otkačio i ostavio jedan jer gitarski zvuk je nešto sasvim drugo, to treba da bude topli zvuk, srednjetonci. Elektronika je nešto drugo. To je drugačija muzika. Njoj trebaju sabovi, ali oni nisu za rock. I to su razglasi koji su dizanirani za sve i možeš da ga spakuješ u jedan kamion. Dobro, ne možeš da se boriš protiv toga, jer u ovom poslu imaš ono šta imaš u datom trenutku je ono s čim raspolažeš i treba da se prilagodiš. U publici se čuje dobro, ali na bini to zvecka, nekako si sitan. Počeću da nosim četiri Marshalla na koncerte (smijeh). Ko nekad. Da se vratim u šezdesete.

Koji su planovi s koncertima za Anton + Hevi hipi bejbi, obzirom da su Partibrejkersi u pogonu?

Anton: Za sve ima vremena. Sve može lepo da se posloži i uradi, ako se dobro organizuješ i ako ti je lepo. Ja sam neopterećen kad je ovo u pitanju, jer mi je lepo. Prvi nastup smo imali nedavno na promociji u Beogradu, ali i tamo smo svirali četiri stvari. Prvi pravi koncert u Beogradu ćemo imati u martu u Amerikani u Domu omladine.

Jel’ možda dogovoreno nešto za Zagreb u međuvremenu?

Anton: Pa čekamo taj prvi koncert u Beogradu. S njim dižemo zastavicu i onda krećemo. Ko će nas hteti, taj će nas zvati, a taman ide i leto. Biće to super.

Napisao: Zoran Stajčić
Preuzeto sa: RavnoDoDna

Prokomentariši

Odličan Hrčak se već dugi niz godina bavi promovisanjem srpske rok scene, kako kroz organizovanje događaja (turneje, festivali, samostalni koncerti) tako i kroz izdavaštvo... Sem toga Odličan Hrčak je već više od deset godina možda i jedina koncertna agencija koja se bavi alternativnom rok scenom u Srbiji. Neki od bendova koje zastupamo su: Obojeni program, Partibrejkers, Zoster, Kanda Kodža i Nebojša, Električni orgazam... Osim organizovanja koncerata, bavimo se i izdavaštvom. Do sada smo izdali preko 60 albuma i među prvima u našoj zemlji smo počeli sa izdavanjem vinila i digitalnom distribucijom. Naša izdanja možete poručiti putem elektronske pošte odlicanhrcak@gmail.com

@wpshower