Kanda, Kodža i Nebojša na Beer Gardenu

Za poprište događaja izabran je letnji klub Beer Garden, smešten na ‘beogradskom moru’ Adi Ciganliji, celu sezonu ispunjen koncertima. Izvanredna prijatnost i preglednost tog mesta, kao i činjenica da ga široke krošnje i obližnje savsko jezero odlično izoluju, prosto nameće pitanje kako nije iskorišćen i mimo leta.

Dakle, Kanda, Kodža, Nebojša. Nastupi ove grupe već deceniju su zbirka opštih mesta samo utoliko što nema iznenađenja u smislu bilo kakve greške u izvođenju. U predvečerje obeležavanja 25-godišnje vožnje (debi “Guarda Toma!”– 1996.) kroz različite koloseke i brzine, rifove i ritmove, KKN uveliko vladaju čak i rikvercom, ako hoće. Još mladi i zaista ludi, smireni ali žestoki, bez suvišne pompe, zvona i praporaca, u petak su spržili dva i kusur sata pod otvorenim nebom i pred više od dve hiljade ušiju različitih godišta. I zato su ovakvi koncerti prava dragocenost: bez gubitka ritma i emotivnog naboja. Bar polovinu te voltaže bend duguje harizmatičnom lideru Oliveru Nektarijeviću, čija neupitna veština u komunikaciji sa publikom blista već od “Ton po ton” i “Vera, nada, ljubav i stav”, uobičajenih show openera benda u deceniji na izmaku. Slede “Prekidi” ponovo i jasno je da su ljudi na bini i oni ispred nje gotovo horski sjedinjeni u još jednoj noćnoj svetkovini KKN-a.

Na friškom albumu “Uskoro” (koncertno promovisanom pre mesec i po u klubu Neverland, par stotina metara dalje) bend je, kao i uvek, najbolji kad ulaže maksimum energije i minimum pretenzija. U tom smislu, kao jedan od vrhunaca noći vinula se pesma “Tako volim da živim” koja sadrži onu vrstu spontanosti i „opuštene kreni-stani-kreni napetosti“ kakvih u rokenrolu nikada nije previše. I sam novi album je gotovo u celini odsviran, što pokazuje veru ove petorke u svoju novu muziku, a reakcija prisutnih im bez daljnjeg daje za pravo da tako osećaju i misle. “Misli dobro” se stapa sa “Štastopojo” i “Billie Jean”, “Tajne letenja” sa “Danas nebo silazi u grad” i tako redom preko “Mediterana” i “Prekida stvarnosti” sve do “Izlazim”, nakon čega sledi frenetični, gotovo polučasovni bis.

Ovakvi koncerti se tako ispostavljaju kao blistava slika punokrvne akcije. Ili, jednostavnije, to su trenuci proizašli iz drske kombinacije mozga i muda. Govorimo o momentima na granici onostranog, u kojima prasak sa bine udara u srce i glavu.

Potvrdila se strahovita unutrašnja snaga ove petorke, poput tempirane bombe trajno zaustavljene na pretposlednjem otkucaju. Uprkos sve obimnijem korpusu pesama srednjeg tempa, oni sve vreme deluju kao da su na sekund do eksplozije i, ako je suditi po prvim redovima, u istoj tenziji drže i publiku. Njihovo trajno ignorisanje ustaljenih poluga ovdašnje scene – što otprilike znači da već godinama gerilski snimaju i sviraju više nego maltene bilo ko iz okruženja – neminovno izaziva trajno poštovanje.

no images were found